ŽUT - prekrasna patnja

Nisam ja baš neka trail trkačica, ja volim cestu ma koliko zahtjevna bila, ali povremeno prošetam neki trail. Ma da, prošetam, jer meni je sve to više kao napredno planinarenje nego nešto ozbiljno. Previše sam ja rasijana, znatiželjna, previše je lijepih pogleda da bi samo tak bezglavo jurila i lovila dobar plasman. Na trailu ili moraš stalno gledati pod noge i paziti kam staješ ili te ima po pol brega. Kako bilo, imam par trailova koji su mi naj. Neki su mi godišnji rituali, a u neke sam se zaljubila od prve.

Žumberak ultra trail spada u zaljubljenost. Prije tri godine, eto mene prvi put. Tada je staza bila 25 km. Ni previše ni premalo. Taman. Bilo je koliko lijepo, toliko i brutalno. Završilo je sasvim pristojno, kao što se vidi na slici.

Hm... Da... Neki dragi ljudi su falili ove godine.

Lani sam bila ozlijeđena i svima koji su htjeli slušati pričala da ja više nikad ne trailam. Više. Nikad. Trail. Aha. Kak da ne bi. Ok, ozljeda je bila ipak ozbiljnija pa sam uživala na tinejdžerskoj stazi od 15 km. Bilo je super.

Ovo je jedna iz kolekcije RBF - sretna sam i smijem se... jetrom? (Ali sretna sam!)

I tako se moje ljubovanje sa ŽUT-om nastavilo i ove godine. Hm. Nisam trailala baš, čudna godina, čudne prilike i eto mene na 38 km ŽUT-a. Kaj, 38 km je skroz ok. Sljemenski je težak, ali ima 42 km, kaj mi je to 38 km.

Ima i onih luđih koji se se usudili olako otići na 50 milja. Zašto kažem olako? Zato jer se većinom svi zeznu. Većina zagrebačkih trailera koji slabije treniraju po Žumberku i Samoborskom gorju, a u koje se ubrajam i ja, misle da su to Samoborsko i taj Žumberak pitomi. Ma, pitomi, kak da ne. Prekrasno je. Prekrasno. Ali nije pitomo. Mislim je pitomo, neće te pojest medvjed, može te naganjati čagalj i poneki ludi pes, ali nema niš pretjerano opasnog. Osim prirode. Ili je uspon okomito gore ili je spust okomito dolje. Sredine nema.

No vratimo se mi na start ŽUT-a. Danijela je peglala 50 milja (jel netko mislio da neće?) Renata alias "Miss Freshness" i ja smo na dugoj, a Elza uživa na kratkoj stazi.

Hvala Ivana za fotku koju sam ti drmnula. Najdonja fotka je s Ultre, hvala Matija Razum.

Do starta u mjestu Kalje smo se malo vozili malo hodali, pa malo čekali.

Tu je Renata već malo u problemu...

Ja sam obično nervozna pred start, ali kak je pak Renata nervozna! "Tu me stišće, tu me žulja, krive tenisice, malo me šerafi, di mi je mobitel, tu mi nije dobro sjelo..." i tak...

Na startu nas nije bilo previše, nešto poznate ekipe, ali kak ja nisam redovita trailerica nego padobranac, ne poznajem baš puno trkača. Oprema od najmoderinje do neobične.

Hvala kolegi trkaču, koji mi je nesvjesno pozirao. Imao je jako, jako dobro vrijeme i bio je prvi u svojoj (i mojoj) kategoriji. Mislim da si moram nabaviti tu marku štapova!

I konačno start.

Krenemo, a moja Renata ko iz špriherice ispaljena. Više joj niš ne smeta, niš ju ne žulja, ni ne šerafi. Fiju i ode.

Ja polako, trka je tek počela, sati je relativno puno (start je bio u 10) vruće je. S obzirom da sam imala još obavezu preživjeti u nedjelju polumaraton, nije mi se baš previše pogibalo. Od starta staza ide prvo nizbrdo, pa onda do potoka Slapnica i uz puno malih slapića i onda ulaz u kanjon Dubokog potoka, do slapa Brisalo pa malo gore, pa se malo držimo za sklisku sajlu, ali nisam bila sigurna jel to sajla skliska od moje mokre i znojne ruke ili od vlage u zraku.

Malo fotki iz Kambodže.

Bilo je zaista jako vruće i iako je u kanjonu potoka bilo ugobno hladno bila sam potpuno mokra od znoja. Jedno smo vrijeme gazili po kanjonu Dubokog potoka koji lokalni znalci zovu i Kambodža. Prekrasno je tamo. Izvaljena debla, mahovina, potok... Preskakali smo slapiće i mala jezerca koje stvara potok, ja kratkonoga sam morla ponegdje zaista ležati po deblu da bih ga mogla prijeći. Ali toliko je lijepo...

Naši dragi čuvari iz HGSS-a i još malo divote iz kanjona Dubokog potoka

Nakon Kambodže uspon, naravno da uspon, pa najfinija voda ikad, pa onda malo po cesti, pa sam se malo pogubila i u nepoznato odvela još dvoje trkača, ali nas je jedna dobra duša na vrijeme vidjela i vratila na pravi put. Staza stalno ide gore, dolje, gotovo da i nema ravnog. Ja sam, naravno, loše planirajući uzela krive tenisice. Nisu one toliko bile krive, koliko nisu za oštre spusteve kojih je hvalabogu bilo. Ali kaj se može, došao je kraj mojim lijepim noktićima na nogama, jer bit će kolateralnih žrtava mog krivog odabira.

Ne mogu ja bez tih nekih pogleda. Bilo je vruće i s dosta vlage pa je pogleda malo mutan, ali predivno je

I tako polako, malo gore, malo dolje razmišljam kak nemam nekih rezultatskih ambicija, ali mi je Elza, koja je dobra poznavateljica trail trkača, stavila bubu u uho da bi možda mogla bit na postolju u kategoriji "stare babe" kako ju ja zovem, jer molit ću lijepo, kategorija obuhvaća žene (i muškarce) od 50 do 100 godina.

"Čuj, koja si kategorija?" Mislim izgledala je cura mlado i bila je, pa kak sam zaključila da mi nije konkurencija nastavimo skupa

I tako ja klipšem, i razmišlam kak je zapravo bed kaj ne poznam ni jednu u mojoj kategoriji i kak su me sad prešle sve žene i ja uopće ne znam jel se moram truditi ili ne. Ali zaključim da kogabriga, jer ionako nisam došla po rezultat. U tom trenutku protrčava kraj mene jedna cura i ja onak, bezobrazno pitam "Čuj, koja si kategorija?" Mislim izgledala je mlado i bila je, pa kak sam zaključila da mi nije konkurencija nastavimo skupa, malo ja, malo ona ispred.

Okrepa dođe, prođe i polako se približavamo naj, naj usponu na cijeloj stazi. Uspon na Japetić. Nisam se nikad s te strane po Jaskanskom planinarskom putu penjala do Japetića. Nisam fotkala, a trebala sam, ali na planinarskom putokazu je pisalo da je do Japetića tim putem 1 sat i 35 minuta. Uspon je zbilja... Uprić.

Polako napredujem, malo me prestižu, malo ja prestižem i u jednom trenutku pomislim da gdje je sad Miss Freshness i kak me je oprala i kak je sad ona sigurno već na Japetiću. I pomislim, mamujoj njenu, zbilja je zver, ta može i jaka je kak bik.

To je negdje taman malo prije tog uspona... Onak, baš prikladno, tako mi svi sveci pomogli

Polako prtim uz brdo i vidim da je netko od trkača naslonjen na drvo kraj puta i taman zaustim da pitam jel sve ok, kad ono: Renata!

A znate, Renata kad trči dosta pocrveni u licu, ja s druge strane uvijek pozelenim, pa se šalimo da smo crvena i zelena, ko na semaforu. No, u tom trenutku Renata je blijeda ko duh, usta su joj plava i malo mi nije baš svoja.

Dobro je... Umire ona, jedno sto puta i pita gdje je pivo

Pomognem joj da se legne i da digne noge u zrak, jer nije joj dobro. I tak leži ona i dok leži sva je vrckava, ljudi prolaze ona pjeva "umirem sto puta dnevno..." i slične gluposti, ali nije baš za dići se i ići dalje.

Kaže ona meni: "ja bi sad pivo, jer od piva bi mi bilo bolje". Ma, ok, ali gdje da ti ja sad nađem pivo u Žumberačkoj zabiti na najstrmijem dijelu puta u pripizdini na usponu na Japetić?!

Osovim je na noge i nekako, polako dobauljamo do sela Graberak. Uz put vidim ja i neko groblje, malo previše crnohumorno prikladno. I tak u tom selu ima neka klupa i stol pod drvetom i tu ostavim Renatu, rekoh, čujem da laje pas, ako laje pas ima ljudi, možda mi hoće prodat pivo.

Ubojit nešto taj Žumberak

I tak dođem ja do kuće, vidim dva auta, to je dobro. Čujem i vidim dva psa, to nije dobro. Derem se izvana i zaobilazim pese i na kraju ipak proviri neka teta.

Ja: Dobar dan, jel možda imate jedno pivo, kupila bih. Prijateljici baš nije dobro...

Teta: Joj, nemam pivo, ali imam mineralnu. (Okrene se i iza vrata izvadi litru Jamničke)

Ja: Ma može i to, hvala, koliko sam dužna?

Teta: Ma niš! Hoćete možda i malo vina? Za gemišt?

Ja:Hm... Pa... Može malo. (I vadim iz ruksaka čašicu. Teta darežljivo toči do vrha. Nudila je ona i kobase, ali kak sam već ionako bila u prekršaju, jer sam uzimala okrepu gdje nije trebalo i gdje nisam smjela, samo sam se sa žaljenjem zahvalila.)

Vratim se ja do Renate i nudim joj sad i gemišt, viče ona: "Neću gemišt!"

Ok, nećeš ti ima tko hoće.

No, da skratim dugi dio oživljavanja: tablete soli, mineralna, magnezij, malo hlađenja, pomoć drugih trkača i oživjela je i polako smo krenule dalje put Japetića, jer ima se još kaj ići do gore. Imala je i grčeve, naravno, hoće to tako kad ih najmanje trebaš, ali izgledala je znatno bolje. Tam prij tog sela ma stvarno zabrinula. S nama je ostao i klupski kolega, a na jednom dijelu puta smo naišli još na neke trkače iz Splita koji su nam pravili društvo do gore. Kad smo došli do Japetića, zamolila sam naše čuvare iz HGSS-a da malo pogledaju jel Renči ok, ali ona je već u tom trenutku skroz živnula, nisam se ni okrenula, već je pila pivo i izjavljivala da odustaje. I bila sasvim freš.

Ok, ona odustaje, sad nek se sama snađe, dovoljno je glasna da znam da je ok, a ja idem dalje. Malo sam se promuvala na okrepi, malo paradajza, čipsa i kole i odoh ja. Uz put sam pokupila još jednog trkača, koji nam je pomogao u Graberaku te smo jedno vrijeme nastavili zajedno.

I tak malo gore, malo više dolje, prsti nabijaju, ja u sebi plačem za mojim lijepim noktićima, malo susrećem, malo prelazim druge trkače i sve u svemu dobro je, osim što sam u strci na Japetiću zaboravila napuniti flašice, pa sam sad više manje na suhom. Nakon nekog vremena prepoznam dio staze kojim se išlo prošlih godina i u društvu zanimljivog trkača kojeg sam nekoliko puta dostizala i gubila dolazimo do kontrole na Poljanicama, gdje me divne volonterke spašavaju od sigurne smrti od žeđi i daju mi vode da napunim flaše.

Taman kad misliš da si zbavio sve uspone, e ne može! Opet uspon. Ovaj put na Plešivicu

Nakon Poljanica, uspon. Naravno, jer zašto ne bi kad može i mora. Uspon na Plešivicu. Polako gmižem, susreću me neki poznati i neki nepoznati trkači, neke ostavljam neki, ostavljaju mene i eto ga vrh. Pogled s Plešivice divan, iako mutan zbog vrućine i vlage. I onda spust.

Pogled s vrha brda je uvijek doživljaj. Plešivica

Nema više baš puno do cilja, ali na trailu je tih zadnjih desetak kilometara meni uvijek najteže. Tu si, a nisi. Pa nikad nije skroz ravno, nego se zaobilazi, prelazi i tak. Idemo uz vinograde, a grožđe fino, slatko... Baš sam se najela grožđa onako usput.

Malo grožđa, malo uzbrdo, pa opet malo uzbrdo, gorice, jel, kak nego uzbrdo...

Zadnja okrepa i naravno, nakon nje ravno gore po goricama! A kak drugačije nego oštro uzbrdo. Odbrojava mi 33 km, a ja se znojim kod a sam tek krenula i ne kužim odkud sad još imam snage i znojit se. Sati je i puno i malo, puno više nego kaj bih ja to htjela, ali tu se ništa ne može. I onda malo gore malo dolje, pa još dva kilometra, pa saznam da Renata ipak nije odustala i da je još u utrci, pa nikad stići, pa 700 metara pa 300 i na kraju cilj.

Ulazak u cilj je uvijek super. Jer tu si. Medalja za hrabrost i izdržljivost. Fotki iz cilja nemam, je s obzirom da sam uvijek među najsporijima, fotografi odavno odustanu. Dobro je pa još nisu ispustili cljni luk, jer i to mi se već događalo. Ovaj put sam ipak bila dovoljno brza da osvojim i drugo mjesto u kategoriji.

Prvu u kategoriji nisam vidjela, jer ta proglašenja... Na njih uglavnom ne stignem, ali ovaj put ja i flaša vode! Vrlo simbolično za trku po najtoplijem danu.

Drugo mjesto u kategoriji. I RBF, da ne bude zabune

Renata je stigla začudno brzo nakon mene. I dalje pomalo klimava, ali dobro i sretna kaj nije odustala i kaj je završila trku. Pravi Bik. Ali ona je oduvijek čudnovato jaka i izdržljiva.

A, mislim, onak, sponzori Bog vas blagoslovio! Ali dvije medalje su ipak, dvije medalje

I sad za sve one koji bi možda prigovarali. Da, uzela sam okrepu izvan dozvoljenih točki. Uzela sam ju jer sam morala pomoći prijateljici kojoj nije bilo dobro. Znam da se to ne smije po pravilima, ali po pravilima piše i da moramo pomagati jedni drugima. U mojoj naravi je da ću pomoći i da neću ostaviti nekog kome nije dobro ako mu ikako mogu pomoći. Ovaj je put u pitanju bila moja prijateljica, ali jednako bih napravila i za bilo kojeg drugog trkača. Ako netko želi može me prijaviti organizatroru. Mogu vratiti medalje, ako bude potrebno, ali napravila bih to opet i napravit ću, ako bude potrebno.

Večer prije trke čitala sam blog, jednog trkača koji je vrlo dramatično opisao da je na jednoj nedavnoj trci uzeo s neke poluslužbene ili potpuno neslužbene postaje okrepu i nakon dosta vremena odlučio ipak napisati post i vratiti medalju. Plemenito od njega i to svakako podržavam. Doduše smatram da ju je trebao odbiti odmah. A ne s odmakom. Ali to i nije toliko važno. Uzela sam zatvorenu flašu minarelne vode i ponudila sam da ću ju platiti. Trebala mi je da pomognem trkačici a ne zato jer nisam imala dovoljno svoje vode. Jesam li bila u prekšaju, jesam. Smatram li da je to kažnjivo? U toj prilici mislim da nije.

Žumberak trail je brutalno prekrasna trka. Žumberak i Samoborsko gorje su prekrasni, trka je organizirana super. Okrepa je bilo dovoljno, na okrepama svega što treba, kola je bila hladna, a čips slani i bilo ga je i za sporije trkače. Paradajzi su zakon na trkama i na ŽUT-u ih uvijek ima. Ne znam ili nisam vidjela ni jedan propust, a staza je bila označena vidljivo i dobro. Volonteri prekrasni, veseli, uslužni i nasmijani. Volim tu trku. I ova nova staza je predobra. Sviđa mi se puno više nego one prijašnjih godina.

I ne, nemam hrabrosti ići na ultru na ŽUT-u. Ne, zbilja ne. ("Neću se kupati", kaže žaba i prvom prilikom bućne u vodu.)

P.S.

Da, trčala sam polumaraton u nedjelju nakon ŽUT-a. Da je bilo trt, mrt život ili smrt, bilo je. Trebala sam završiti trku, jer sam bila jedini osigurač na državnom. (Četvrta prijavljena za državno prvenstvo iz Sljemena). Nisu me trebale, ali ja sam ipak napravila ono kaj sam obećala, završila trku. Crkla sam časno i nisam odustala. A nadam se da niste i vi odustali i da ste došli do kraja ove poduže priče. Jer, sad je zbilja kraj.

Glavno da ja imam sendvič

P.P.S.

Ipak nije. Hvala svim poznatim i nepoznatim trkačima koji su u subotu pomogli što riječima, što djelom. Ima vas i da ne bih nekoga zaboravila zhvaljujem skupno. Hvala vam. Bili ste baš onakvi kakvi trebaju trkači biti.