Sramota zvana DNF

Run when you can, walk if you have to, crawl if you must, just never give up. — Dean Karnazes

If you can’t fly then run, if you can’t run then walk, if you can’t walk then crawl, but whatever you do you have to keep moving forward. — Martin Luther King, Jr.

DNF - did not finish - tri slova koja označavaju sramotu.

Nemojte mi sad tu početi s pričama da to nije tako. Jer je. Svi motivacijski slogani, kao što su ova dva gore, tekstovi, priče memovi sve to počne i završava s jednim: Nikada. Nemoj. Odustati. Hodaj. Puži. Radi štogod, ali nema odustajanja.

Pravi trkači ne odustaju. Veća je slava ako te u ambulantnim kolima otpeljaju sa staze nego kad dohodaš do suca u trci i izjaviš: "Ja odustajem."

Tom rečenicom počinje razdoblje sramote. Svaki put kad će netko spomenut tu trku za srce će te ujest mali otrovni vražićak i podsjetit će te da ti. NISI. Završio. Utrku. Na desetke postova po društvenim mrežama u kojima se slave svi koji su završili, svi predivini, savršeni, specijalni i...finišeri.

Svi mi rekreativci bombardirani smo izjavama da nikada ne treba odustati baš od ljudi koji će na trci odustati prvi jer nisu prvi. Elitni trkači kad vide da su stvari otišle k vragu po njihov rezultat odustaju. Ili su prvi ili ih nema. S druge strane ti isti elitni trkači će na sva usta vikat da nikada ne treba odustajat i da treba puzat ako treba.

Ali gdje je zapravo ta granica, kad treba prestat puzat i jednostavno reći sam sebi da treba odustati? Kako zapravo odustati? Moj Poloj 2022 i trka na 100 km, na koju sam išla popraviti rezultat od lani je završio sramotom. DNF. Stala sam na 55 km, nakon 11 krugova, jer nije imalo smisla patiti se više. Glava nije izdržala. A na 100 km možeš ići i slabije pripremljen, ali ako si jak u glavi možeš dogurati do sasvim pristojnog rezultata. Ali kao je glava ta koja ima problem, onda si generalno u problemu. Na Poloju je meni moja presudila. Zaključila sam negdje na 50. kilometru da ne mogu čupat trku 50 km. Mogu to napravit za nekih 10 ili maksimalno 15 kilometara, ali ne čupaš 50 km trke. Ja sam realno iščupala 25 kilometara i zaključila da je dosta. I stala. I odgovarala na pitanja zašto? Pa kaj nisi mogla? Pa ako nije bila ozljeda... O, da... Ako te izvuku ležećeg sa staze postaješ zvijezda i važniji si od svih ostalih. Pa, ok, ne baš, ali nisam ni daleko od istine.

Ovo nije moja prva DNF sramota. Ovdje su me iznijeli sa staze, nakon kaj sam kolabirala nakon prvog kruga Sljemenskog maratona 2017. godine... No osjećaj je poprilično isti... DNF (foto: Zoran Kos, AK Sljeme)

Proces odustajanja ili dođe naglo i jednostavno staneš ili traje neko vrijeme. Staneš ako te nešto jako boli i vidiš da ide na gore, ali kad presuđuje glava onda je proces puno duži. Trkačkim žargonom "raspadaš" se duže i temeljitije. Preispituješ svaki pomak u tempu, pa te boli sve pa ništa, pa si žedan, gladan, moraš na wc, pa ne moraš ništa od toga. Ipak kad je sve ok to su normalne krize i sve to prolazi i vratiš se i nastaviš, grizeš dalje i završiš trku. Ali kad nisi ok, sve te sitne boljke prelaze u one: "zašto ja to sebi radim?, rezultat mi je ionako za ništa..., grozna sam, niškoristi, svi su brži od mene, najjednostavnije je da pretanem trčati uopće, a ne samo sad... Negativnih misli na vagone.

Da se razumijemo, išla sam ja na ultre i s ozljedama i svakakva i na kraju me glava donesla na cilj, a ne noge, ali kad krene mlinac u glavi nema spasa.

I ok, elita odustaje mrtva-hladna i na najmanji osjećaj da bi se forsiranje moglo pretvotiri u nelagodu ili ozljedu. Oni za kamere, fotografe i pratitelje na društvenim mrežama malo plaču, tužni su, ali brzo zaborave na tu utrku. S druge strane pitanje je kakve su klauzule sponzorskih ugovora i koja je procjena... Ako je na vidiku neka ozljeda, onda je ranije odustajanje razlog da se ozljeda ne produbi, i da ga ne makne na staze na duže vrijeme, jer ako se ne utrkuje, ako ne pobjeđuje onda su i premije niže, pada mu rejting, manje novaca...

Mi, obični smrtnici u većini slučajeva ćemo i pod ozljedom izgurat trku, jer ona s početka kaže da "puziš ako ne možeš, ali nema odustajanja".

I onda će se elita oporavljat dva, tri dana, mi ćemo se oporavljat mjesec dana možda i više ako je u pitanju ozljeda. A, ako je u pitanju glava... Vrtiš danima gdje si i kako i zašto i zbog čega podbacio. Trebaš li trenirati više, manje, prestati... Koliko si ili nisi dobro napravio sve što si mogao. Užasi dvojbi i samopreispitivanja su ponekad strašniji od užasa mrcvarenja trke. I onda...

Onda? Onda živiš u sramoti DNF-a. Trudiš se ne spominjat tu trku, nikada ju ne navodiš u popisu utrka na kojima si bio, jer tko želi uz svoje ime vidjet DNF umjesto postolja? Pa čak ni mi koji nikada, ali apsolutno nikada nemamo nikave šanse za ikakvo postolje forsirat ćemo utrku do kraja samo da ne dospijemo na stup DNF sramote.

Ali možda, kažem samo možda to i ne mora biti stup sramote. Uostalom zašto bi i bio? Jer, realno, pa kaj? Kakve veze ima ak odustanemo na trci? Koga briga uopće? Ako odustajanje znači da mi je stradao ego... zapravo nebitno, ništa kaj komad pizze, gulaš ili 300 grama čokolade, malo prijateljskih zagrljaja, dobar seks ne bi popravio. Koga uopće briga jel uz moje ime na poretku finišera stoji 125, 1225 ili DNF?

Pa niš se nije dogodilo. Ok, dođeš doma bez komada željeza, ali ionako ih više nemaš kam staviti, možda nećeš dobiti nagradnu majicu na kojoj piše velikim slovima "Finisher", ali promo majica imaš ionako puno. Dakle, generalno nikom niš.

S druge strane, ako nije u pitanju baš neka grozna ozljeda, već za par dana si ko nov. Možeš nastaviti s trčanjem ili razmišljanjem o tome kaj napraviti da ti se ponovno počne trčati, ali ništa te ne boli, dobro se osjećaš i to je to.

Ne završiti trku i ne osjećati se usrano i ne sramiti se i to je opcija. Ok, razočarana jesam, ali to je to. Bogte, pa razočarana sam i kad rasprodaju moj broj najdražih tenisica ili kad si ne mogu priuštiti neki turistički maraton na nekom egzotičnom mjestu. Ok, razočarana, malo tužna i to prođe.

Tuga ostaje, to je neminovno, jer spremao si se za točno tu trku, bila ti je važna, posvađao si se s pola familije, jer trka je baš na datum kad je mami, tati, teti, baki... (nastavi niz važnih osoba u familiji) rođendan, imendan, godišnjica... i onda dođeš na trku i podbaciš. No i to je život. A život ide dalje.

Bit će još završenih ali i nezavršenih trka. Sve je to dio trkačkog odrastanja. A svako odrastanje boli. I naučiš nešto.

Možda upravo to da DNF ne mora i nije sramota. Možda. Recimo. Ponekad.