Mislim da sam već nekoliko puta javno zaključila i javno objavila da ja ne trailam. Nemam pojma kak sam se našla na drugom trailu u tjedan dana. Ok, DUT je bio slučajan, ali Sljeme trail?
Sljeme trail sam prijavila puno prije nego sam slučajno završila na DUT-u. A prijavila sam najdužu stazu, ne zato jer mi se baš najduže trčalo, nego kaj je ona u sebi sadržavala i dio s trek opcijom. Trek. Karta. Šuma. Ja. I organizator koji čupa kosu od očaja.
Tjedan dana nakon DUT-a i 56 km kamenja ja idem na 30 i tko zna koliko kilometara Sljemena. Bogte, zbilja me prehitilo. U pravilu nemam dvije trke tak blizu, ali pravila su tu da ih kršim... Moram priznati da sam se u jednom trenutku predomišljala da se prebacim na kraću stazu, ali to je bio vjerojatno samo trenutak. Prebacivanje na kraću stazu značilo bi odustajanje od trek varijante... A... Ne, ne, ne! Trek. Već se dugo nisam gubila po šumi.
Par dan prije, sva sam bila u karti. Dobili smo tri kontrolne točke, a put između tih točaka je bio proizvoljan. Tko si napravi najbolji plan, taj je u prednosti.
Ja sam ko profesor Baltazar, gledala, razmišljala, računala, zvala sve koji bi mi ikako mogli pomoći samo da si izračunam najbolju putanju. I došla sam ja do nekog zaključka, a sad jel dobar ili ne...
Detalji sa starta i sa staze prije Hunjke. Na gornjoj slici izgledam izgubljeno i prije nego sam se izgubila (foto: Dinko Bažulić, Ivan Borić i ja)
Dva dana prije trke padala je kiša i sve lijepo namočila i dodatno zablatila, stvari učinila još zanimljivijima i veselijima. Na sam dan trke vrijeme je bilo sasvim lijepo, moglo je biti hladnije ili toplije, ali baš se nekako pogodilo. Prvi dio staze do Hunjke je bio zabavan, ali sve je to tak. Trek. Ja čekam trek.
Došla sam do Hunjke, pograbila kartu i moja zabava tek počinje.
Karte... karte...
Tu treba kratka digresija. Dakle dobili smo tri kontrolne točke koje su dosta udaljene jedna od druge. Početna i završna točka je bila Hunjka. Prva točkaje bila kod Križa, (tamo negdje dolje prema Horvatovima, pa tko zna gdje), druga je bila Gora Kulmerica, a treća Gorščica. Službeno označene točke bile su na slijepoj karti, pa tko zna, zna, a tko ne zna, dobit će kartu na Hunjki i dalje pomoz bog. Ja sam si unaprijed pregledala sve dostupne karte, izmaltretirala poznate po HGSS-u, detaljno proučila kartu i HGSS-ovu i Osmandicu, ali se Osmandica pokazala manje detaljnom. Sve puteve sam znala, samo mi je jedan detalj bio nepoznat. Odlučila sam s Gore Kulmerice rezati preko Rakove noge do Križa. Sve je to ok, samo nitko mi sa sigurnošću nije znao reći kakav je džumbus tamo. Eh, ja sam odlučila provjeriti sama. A jesam pametno odlučila...
Dakle, vratimo se na Hunjku. Pokupila sam kartu, provjerila da nema iznenađenja, odlučila da je sigurno sigurno i krenula na trk prema Gorščici. Hunjka Gorščica cca 5 km, uglavnom nizbrdo, što znači da je povratak prema Kulmerici uzbrdo. Taman sam krenula kad eto ti za mnom dvojica mladaca. "Možemo mi s vama? Vi ste jedini koji ste izgledali ko da znate kam idete".
Screenshot s Facebooka : Kad su ujutro krenuli iz Siska, dečki su si baš lijepo pjevali, nisu znali kaj ih čeka
Mislim, ja sam njih nekoliko puta upozorila da samnom nije baš najsigurnije na trek, jer da ja možda izgledam ko da znam kam idem, ali taj izgled može silno varati. Nisu se dali otjerati i tako smo mi krenuli grabiti po blatom razrovanoj stazi prema Gorščici.
Dakle, dečki se zovu Luka i Valentino, kojeg Luka od milja zove Vaso. Iz Siska su i ovo im je prvi trek. E, baš su izvukli jackpot samnom.
Valentino je već bio na trailu, sjećam ga se po tetovaži na nozi sa ŽUT-a, a Luki koji se bavi brdskim biciklizmom ovo je prvi i trail i trek i staza duža od 10 km.
Ali ono kaj je najzabavnije u svemu tome, njih dvojica ne poznaju Medvednicu, ne znaju čitati kartu, nisu se mogli snaći na slijepoj karti pa su krenuli, pa kud i kak stignu, stignu. U jednom sam trenutku pomislila da su još luđi od mene.
Mislim, ja sam njih nekoliko puta upozorila da samnom nije baš najsigurnije na trek, jer da ja možda izgledam ko da znam kam idem, ali taj izgled može silno varati
Do Gorščice smo stigli relativno bez problema, jer iako sam smotana ko štrik, zbilja bi bilo puno previše da sam se već do Gorščice izgubila.
Staza 1M je brutalno razrovana na tom dijelu. Nešto su napravili šumari izvlačeći drva, nešto su doradili cross motoristi. Negdje u blizini skretanja za Kulmericu sreli smo nekog dedu. Ide on pomalo i pitam ga ja u trku kam ide. Kaže on do Puntijarke iz Čučerja. Bogme, svaka čast deda, a imal je sigurno negdje više od 70 godina. Rekel nam je da je zdrabo bežati po šumi i da mu je žal kaj nema pivo, da bi nam pivo dal, jer da je i pivo zdravo. E, pa svaka čast dedi, zbilja je faca. Izračunala sam da je deda u jednom smjeru imal lijepih 14 km sa oko 800 metara nadmorske.
Staza 1M od Hunjke prema Ročićevoj...
I do Kulmerice smo stigli više manje bez većih problema, sa malo sklizanja po blatu i računjanja tko će od nas troje prvi završiti u nekoj od blatnih lokvi. No, u to vrijeme nam je išlo sasvim dobro i do Kulmerice smo stigli, blatni ali bez kupanja u lokvama.
Dakle, imamo dvije kontrole, trebamo još samo jednu i sad počinje veselje. Nije da nisam dečke upozorila nekoliko puta da sad idemo u neistraženu zemlju i da se svašta može dogoditi.
Valentino i Luka na Kulmerici
Ova fotka je lako mogla postati uvod u horror i krimi priču. Zadnji put viđeni kod planinarske kuće na Gori-Kulmerici i od onda im se gubi svaki trag... Srećom bolje su prošli.
Od Kulmerice do Rakove noge vodi staza 37a. Jednako kao i planinarsku kuću Kulmerica i stazu bi trebalo održavati Planinarsko društvo iz Oroslavja. Ovdje je naglasak na trebalo.
Jer staza je jako loše označena, markacije se jedva vide, pa smo mi u jednom trenutku fulali glavni dio staze i otišli po drugom dijelu staze. Išli smo prema markacijama koje su se jedva vidjele, ali po markacijama, pa smo ipak bili sigurni. Staza vodi prvo kroz borovu šumu onda kroz nekakvo šipražje, ali vrlo strmo nizbrdo.
Iako se čini da nema, ali ima puteljak kroz ovo šušmerje
"Oj! Put za Križ je tu desno!", čujemo sa donjeg dijela staze i vidimo dvoje supatnika u gubljenju. Oni su prvo išli do Križa, pametno, ali su onda probali preko Fakultetskog dobra, ne baš pametno, pa su skoro sat vremena bauljali okolo dok nisu našli neki prolaz, ili zaobišli ograđeni dio i spustili se do potoka. Pokazali smo im put prema gore i s dobrom vjerom njih pustili u brdo, a mi se uputili po treću kontrolu i na put prema slobodi trčanja po trakicama.
Goran i Martina gore, a mi dolje
I taman kad smo se spustili skoro do dna brda i kad smo se trebali spustiti na neki širi put koji je izgledao skoro kao makadam, staza nestane i treba se bacati na glavu na put.
Treking bacanje na glavu nekima ide bolje, a nekima baš i ne
Planinarska staza br. 37a vodila nas je sigurno dalje, ali po blatu i vodi, sve do sljemenske ceste. Izbivši na cestu, malo smo se muvali, a, moj nas je predplanirani put vodio uz potok Rakova noga, prvo gore, a onda desno, zapamtite, desno uzbrdo, gdje bi morali napikati makadam koji se zove Štreka, a vodi od ispod Fakultetskog dobra, pa sve do Križa. Kad jednom napiknemo Štreku, onda smo spašeni.
Službena staza 37a... Krasna je zar ne?
Sreli smo neke nadobudne izletnike, koji su se uplašili puta kroz potok i blata i nabacanog granja i vraćali su se u sigurnost ceste i auta. A nas troje hrabro napred. I tako idemo mi uz potok prema gore, malo po lijevoj, malo podesnoj strani potoka i odjednom ja zaključim da smo već dovoljno visoko uz potok i da bi sad mogli probati uzbrdo gađati Štreku. I ugledavši lijepi puteljak gotovo okomito gore, krenem hrabro lijevo uzbdro.
Khm... Malo je gusto
Putić ide zbilja grdo uzbrdo, ali je čist i može se po njemu, ali odjednom nekakav džumbos, nabacano granje, jedva smo dio preskočili. Odjednom, gledam ja malo brdo ispred sebe, malo dolje prema potoku, malo brdo ispred sebe...
"Mislim da je nekaj krivo", izjavim na glas. Dečkima je srce tak kresnulo u pete da je sve zazvonilo. Gledam ja kartu, gleda ona mene, pokušavam se posložiti, okrenem kartu da gleda ispravno, ništ mi nije jasno. Odlučim da je to TAJ moment u šumi kad trebaš pomoć modernih sredstava, signala ima, jer mi poruke stalno potiho piskutaju, dignem Osmandicu, opsujem Osmandicu za Android, zatvorim mobitel i zagledam se u kartu.
Tu sam si jako pametna... (foto: Valentino)
"Držite kartu naopačke", mudro izjavi jedan od mladića, meni preko ramena. "Ne držim, dobro je, (nisam nikad mislila da ću to izreći, gledajući u kartu usred neke šumske pustoši i to još na glas, op. a.) samo smo mi na krivom brdu na krivoj strani potoka. Trebamo se popeti na ono brdo tam".
Malo smo na krivom brdu...
Mislim da su me u sebi nekoliko puta prokleli, ali su hrabro nastavili dalje za mnom. Doduše nekak mi se činilo da i nemaju baš nekog izbora. Prek šušmerja i po putiću natrag na potok, malo po potoku i onda desno uzbrdo. Prvo je bilo nešto kao neki put, ali se brzo izgubio.
Rezali smo malo oštro lijevo, malo lagano desno, pa četveronoške uz brdo, pa kroz nekakve kestene, pa kroz jelovu šumu, gdje sam našla vrganja, na kojeg sam skoro stala i pobrala sam par kestrena, eto čisto tako. Više na sreću nego na pamet nabasali smo ravno na željeni nam i dugo očekivani makadam i na donji dio Fakultetskog dobra. Spašeni smo!
Konačno na pravom putu - Fakultetsko dobro i Štreka
Najgori dio puta je iza nas, sad je dalje sve lako. Samo treba bežati po makadamu do Križa i onda... Onda muka i patnja uzbrdo do Hunjke. Ali nema gubljenja više. Luka se dobro držao, ali Valentino bio u problemima s grčevima i počeo nam je zaostajati.
I treća kontrola. Sad se samo treba dočepati Hunjke
Malo smo se vukli do Hunjke, Luka i ja malo više naprijed Valentino malo više iza. Svaki put kad bi Valentino previše zaostao, Luka bi stao i derao se da je sve odzvanjalo "Vaaasoooo! Vaaaasoooo!" Sve dok se ovaj ne bi javio, da je tu negdje. Ma koliko god mi je bilo teško nisam se mogla ne smijati. Na kraju sam se nekako sam se dovukla do Hunjke, ali da sam proklela one livade po kojima trčimo Sljemenski milijun puta, bogme jesam.
Grozna je ta livada od Horvatovih do Hunjke, ali pogled...
Okrepa na Hunjki i dalje bez brige i pameti po trakicama do cilja. Naravno obrnutim putem po Sjevernoj stazi, jer zašto ne bi bilo uzbrdo, ako može. Luku sam potjerala naprijed, jer, mlado čeljade je imalo snage, da sam mu sve zavidjela. Mene je sustigao umor od prošlotjedne ultre i dobro da tu stazu znam i po mraku i po danu, jer sam skoro pa napamet pičila do Činovničke. Jedino i to teže kriziranjeme uhvatilo baš na tom dijelu puta, valjda kad sam se opustila od trek dijela. Do cilja se Luka uspio izgubiti još jednom, krivo skrenuvši do Tornja,jer je na jednom mjestu auto sakrio trakicu. Stigli smo skupa do cilja, malo manje od pola sata prije limita, sa svim pokupljenim kontrolama. Valentino je stigao 20 minuta poslije nas.
Teško je za povjerovati, ali uspjela sam uz manja bluđenja oko Rakove noge do cilja dovesti i sebe i dvojicu mladih momaka. Još bude od mene i prava trekerica.
A kak mi se čini nije ni dečkima baš previše zamjerilo.