"O, bok! Dugo se nismo vidjeli! (A zbilja nismo, op.a.) Danas se vozim iza tebe."
"A! Kaj si metla?"
"Da, da. Tak je ispalo."
Mjesto radnje ove lijepe priče je Samobor. Martin je ove godine bio metla. Kakva je moja reputacija u biciklističkim krugovima vidi se iz navedenog razgovora. Uglavnom sam ona mala koja se druži s metlama, ali ne odustaje.
Martin i ja. Jer treba se na vrijeme fotkat s metlom. Poslije ti metla gleda u dupe, a ti pokušavaš pobjeći
Ipak, imam nekak osjećaj da me baš metle posebno vole. A i ja njih, da budemo iskreni, jer nema veće sreće nego kad ti metla puše u dupe. Za one slabije upućene, metla ili broom, je na biciklističkim utrkama vozač koji ide iza zadnjeg u utrci. Doduše, kad su u pitanju cestovne biciklističke utrke to je obično kombi, koji može pokupiti i vozača i bicikl. Moj odnos s metlama je skoro pa ljubavnički i volimo se i mrzimo. Ali kaj im ja mogu, osim nadati se da ću biti s vremenom brža pa da se nećemo sretati.
No vratimo se mi mjestu radnje, a to je XCM OCCUPY 2020. Brdsko-biciklistička trka. Lani sam u cilj ušla plačući, sretna jer sam živa i jer sam završila trku od 40+ km, za koju mi je trebalo više od 5 sati.
Ove sam se godine vratila na isto mjesto, ali na kraću trku, "samo" 20 km. Ne jednom sam se zapitala jesam li možda trebala napisati oporuku? Iako vam se "samo 20 km" na biciklu zaista može činiti samo "samo", jer za to se ne isplati navući oblekicu na sebe, ovo je trka po brdima, po Samoborskom gorju, trka koju organizira BBK Krpelj iz Samobora i ništa, ali baš ništa, se na toj trci ne može nazvati "samo".
Izgleda tak bezazleno...
Dakle, ove sam godine odlučila ići na kraću stazu i lijepo s pivicom u ruci proslaviti 2, brojkom i slovima, dvije godine bicikliranja. Iako, ni to kaj sam išla na kraću stazu ništ nije značilo, jer vozit po Samoborskom za mene je sklapanje ugovora s vragom, nikad ne znaš kak bude ispalo. No kak bi rekli Krpelji: "No breg, no fun". Mora bit brutalno da bi bilo zabavno i ja se slažem.
Pred svaku sam utrku lagano nervozna, ali pred biciklističke to je poseban horor. Ja sam spora i rijetko idem na biciklističke utrke i uvjek me strah starta. Nikad nisam sigurna hoću li kome zasmetati ili meni netko i tu je sekunda dovoljna da se onda oboje valjamo po cesti. Dodouše, nabrijanci uvijek stanu u prvi red, pa je onda ipak lakše.
No, vratimo se mi XCM maratonu. Moja se staza zvala Troja, 20 km i 650 metara visinske razlike. Druga je staza bila Sparta 40 km i 1400 metara visinske. To sam probala lani i hvala, ne hvala, ove godine. (Onak, iskreno, bilo mi je malo žao...). Sparta je startala pola sata prije Troje, da se što kasnije počnemo mimoilaziti na stazi kad se staze spoje.
Start. Foto: Željko Oreški
Tak su nabrijani krenuli, a mi srednje nabrijani smo ostali još malo paničarit u hladu. Uglavnom ne proučavam staze kad idem na trke jer se onda samo izbezumim unaprijed, a ovak kad idem u blagom neznanju, kaj se može, kad dođe grdo, onda budem razmišljala o tome.
U očekivanju starta Troje. Spartanci su već otišli
Start Troje je po mom skromnm mišljenju bio malo previše penzionerski, ko da starta biciklijada. Počela sam odmah prestizati druge vozače, Strela je bila poslušna i sasvim smo solidno grabile napred. Brda vam neću opće opisivati, jer brda su brda.
Ovo je negdje s početka
Brda u Samoborskom gorju mogu biti od srednjeg užasa do neopisivog užasa, drugo nema. Ipak, brda vozim ko zvijer, prestižem jednog vozača za drugim i tu sam super, ali, opet taj ali... Onda dođu nizbrdice. I onda se svi spori bace na glavu i ode vrit moja prednost na brdu. Jer, ja se bojim nizbrdica.
Ovo i nije bilo neko brdo, ali dio vozača je odlučilo hodati
"Ohoj! Ohoj! Ne tu! Ne tu!" A, u mamicumupoljubim! Sa sreća zakočila sam dovoljno brzo da sam se morala vraćati samo malo uzbrdo, a baš je bila lijepa nisbrdica, po asfaltu. Onda je naglo ta nizbrdca po asfaltu postala nizbrdica po nekom dubokom šljunku... I ja, pičkasta kakva jesam, hop, siđem s bicikla i hodam dio nizbrdice, jer sigurno, je sigurno, a ja se bojim nizbrdica. No, nisam bila jedina koja sam hodala nizbrdo.
A, nećeš... Tu se ne vidi ali strmo je i puno, puno šljunka, i nisam jedina koja hoda... (ok, ok, slažem se pičkasto je)
Za razliku od lani broj prohodanih nizbrdica je bio sasvim mali, ali je i trka kraća. Na mnogim mjestima ja bih se usudila voziti nizbrdice, ali na najljepšem mjestu u trci, na dijelu gdje su sami singlići kroz šumu, spojile su se staze i ovi najbrži sa Sparte su počeli prestizati nas srednje spore sa Troje. Tamo gdje bi se na puno mjesta ja usudila lagano spustiti, na single tracku nema načina da se maknem kad mi iza leđa nalete brzi vozači, pa je razum i fer play nalagao da hodam. Ja sam takva da se uvijek moram maknuti i uvijek se maknem.
Divna staza i vozila bih ja tu, ali nema šanse da se maknem kad naiđu brzi
Ipak nisu svi vozači bili zahvalni za to kaj im se mičem. U jednom trenu, pred sam kraj utrke, našlo se nas par sporih na dosta nezgodnom dijelu staze. Bila je dovoljno široka, ali je po sredini imala dosta duboku vododerinu i ako si dobro naciljao i bio dovoljno brz mogao si ju proći bez da zapneš.
S leđa nam nailazi brži vozač, sklanjamo se ja i još jedna curka, ali njoj je zadnji kotač bio ipak malo previše na stazi i momak je morao u vododerinu, ali pod krivim kutem, pa je zapeo pedalom i trebao je možda pola minute da se izvuče, možda manje. U tih pola minute je ipak imao dovoljno vremena i počeo je vikati na nas da nek se maknemo sa staze, što i jesmo, jer da nemamo kaj raditi na stazi i da samo smetamo jer hodamo... Naravno da mu nisam ostala dužna, jer i mi smo u utrci i lijepo smo se maknule, a mogle smo i ne maknuti se. Dobro smo se pokefali u tih par sekundi. Onak, da se maknem sa staze! Ma nemoj! A i maknula sam se! Još da je prvi u trci, ali nije, Nije bio ni treći.
Lijepo ih je sresti na stazi, a ne trebati ih
Odmah nakon te svađalačke nizbrdice izbili smo na cestu i naravno uzbrdo. Psujem ja uzbrdicu, a rekli su zadnja nizbrdica, kad cura iza mene veli: "Ajde, ajde, imaš ti još snage, ak se i svađati možeš!"
Čisto da ostane, izgubila sam se još jednom, kad sam pred samim ciljem, umjesto desno u vinograd, ja produžila ravno za nekim bržim vozačima. U isto vrijeme sam ja postala svjesna oznake da sam skrenula krivo, kad čujem trubi nekaj. Okrenem se, a ono smetlari mi mašu i da sam krivo skrenula i da moram natrag. Baš su bili dobri.
I tak, preživila sam još jednu utrku po Samoborskom gorju. Ni jednom nisam pala, za što ne znam jel dobro ili loše. Svakako je dobro, ali je i loše, jer znači da baš nisam bila brza i da sam se možda malo mogla i baciti na glavu. Ipak, bez obzira na to kaj se nisam razbila našla sam po putu sasvim zgodne momke iz Hitne pomoći, a dečki ih HGSS-a su bili posebno feš. A ja sam bila sretna da ih nisam trebala osim za fotkanje.
Iskusna ekipa HGSS-a. Slikali smo se dok sam ja čekala da prođe karavana brzih
Dakle, Troja, 20 km, 650 metara visinske 2:02:37, 15. u kategoriji "Žene" od 21. Ali ok, nisam se družila s metlom a i bilo je i muških iza mene.
Jedan lancopad, jedna nizbrdica prehodana do pola, mojom odlukom, dvije ili tri zato jer se nije moglo drugačije, zbog ostalih u trci. Na cilj sam došla nasmijana i sretna, a ne u suzama i mislim da je to već napredak.
Cilj!
Doduše, osjetila sam ja napredak i u samoj trci, no za bolji rezultat ipak trebam vježbati nizbrdice, a posebno nizbrdice po Samoborskom, jer su te okrutne skoro ko i uzbrdice, ako ne i okrutnije.
Ipak malo mi je žao kaj nisam išla na dulju stazu. Onak, samo malo, jer nekak mi je brzo završilo, nisam plakala, nisam pala, nisam previše psovala, nekak je sve bilo lijepo i nije bilo baš brutalno i nije bilo blatno. A ja sam očekivala malo žešću trku.
(Mala digresija: u biciklizmu muški imaju kategorije Muškarci, Muškarci Masters i Muškarci Grand Masters (to je valjda gerijatrija, samo ljepše rečeno), a žene su samo "Žene")
I da. Dobriša je vozio Spartu. Na Kockastom. I bio je šesti u kategoriji Muškarci Masters 2:36:51. Nema se tu kaj dodati.
Pivo kod Razuma za kraj, jer...