Fred

Znaš, ja bih uzeo psa.

A, haaaa... Paaaa, ok.

Ja nemam pojma kako je taj ok izašao iz mojih usta, ali izašao je. OK. Uzet ćemo psa. Povremeno bi mi se po glavi motala neka nejasna misao da bi baš bilo zgodno imati peseka i da može trčati s nama, ali sve je to bilo negdje u magli i neuobličena misao. I onda ta izjava: "ja bih uzeo psa".

OK. (Sad je taj OK tu. Ne vjerujem mu, tom OK, ali tu je).

A kojeg?

Pa mislio sam Jack Russell Teriera, onaj ko što je Marley.

Ovo je oštrodlaki Jack Russell Terier i uzela sam fotku sa: https://www.thekennelclub.org.uk/search/breeds-a-to-z/breeds/terrier/jack-russell-terrier/

(Marley je mali pas, nikad nisam zamišljala da imam malog psa...)

Oh... A kud baš Jack Russell...

???

(Prije nekog vremena razgovarala sam s jednim svojim prijateljem, koji zna jako puno toga o psima i pitala sam ga da sam ja pas koji bi bila, a on mi je istog trenutka rekao Jack Russell. U tom trenutku nisam baš bila skroz sigurna bi li se uvrijedila ili bi me to trebalo zabavljati ili bi trebala biti ponosna... Mali, energični (čitaj: živčani), uporni...

World Dog Finder (https://worlddogfinder.com/hr/pasmine/jack-russell-terijer) o JRT-ovima kažu: "Ovi su psi vrlo inteligentni, ali morate znati da obučavanje ovih pasa može biti vrlo naporno. Kako bi ih obučili trebat će vam puno vremena i još više strpljenja, jer ovaj pas ima vlastiti um. Ako ne uspijete zabaviti ovog psa, on će si sam naći zabavu i prilično smo sigurni da vam se neće svidjeti".

Ok, zaključak je bio da imati dva Jack Russell terijera doma, baš i nije neka sreća, pa smo razgovarali o alternativama. Bilo je važno da pas može dugo trčati, jer mi smo ultraši i trebamo i takvog psa. Ptičari, vižle i slični su nam ipak bili malo preveliki jer živimo u stanu, pa onda se neki linjaju, jao, pa neki su slinavi, dvostruki jao i sve tako jao, jao, jao. (OK, ti jao su moji).

U jednom od razgovora jedna Mudra Glava aka Dragan Janković spomenuo je Istarskog goniča. Google i fotke i ok... Istarski oštrodlaki.

Ovo je odrasli Istarac, njega sam drmnula sa: https://bag.mps.hr/hrvatske-izvorne-i-zasticene-pasmine/istarski-ostrodlaki-gonic/

Ostatak domicilnih muških je samo u čudu gledao kad smo izjavili da bi uzeli psa.

Potomak br.1: Sad? SAD? Nakon 20 godina ti više nisi alergična na životinjsku dlaku?!

Potomak br. 2 je samo zaključio da hoće samojeda. Ok, kad već nemre samojed, onda je sve ostalo dovoljno dobro.

Kad su svi konsenzusi postignuti: da mora biti muški pas jer ja i dalje želim biti jedino žensko u kući i nemam namjeru stavljati uloške, paziti na PMS i menstruacije, dovoljna sam si i sama sebi, da nema spavanja u krevetu, svi u kući imaju svoj krevet pa tako i pas, da ne smije na kauč i da ni u kojem slučaju ne jede našu hranu i ostatke od stola, Pater Familias je krenuo u nabavku psa.

Da skratim ostatak priče, nalaženje je potrajalo, jer rijetka su legla, htjeli smo čistokrvnog, ali ja se time nisam bavila pa me i nije previše brinulo. Tu i tamo bi netko pitao, jel hoće taj pas već jednom, ali s obzirom da ga nije bilo, ja nisam baš previše razmišljala o njemu i tako je to bilo. Prolazili su mjeseci. Aha, nabavljamo psa. Jednom.

Ej, kaj radiš danas popodne?

Ha? Ja? Pa niš? Zakaj? (Trebala bih na trening, ali ak je nekaj bitno mogu i sama odraditi neku dužinicu... )

Ajd dođi do mene...

OK. (Opet taj, ok)

Vidi... Ovo je naš pas...

Buljila sam u fotku i mislim da mi baš nije skroz jasno.

Naš.

Pas.

PAS.

Uzgajivač je rekao da možemo doći po njega danas ili sutra... Ima dva mjeseca i to je to.

Pas je bio mali, gledao je s fotke nekako tužno, imao je oko jednog oko smeđu fleku, oba smeđa uha i malu smeđu pjegicu na vrhu glave i na jednom boku. Mali bijeli pas.

OK. (Opet taj ok.) Idemo sad. Kad je sad to već to onda idemo odmah.

Potomčad je trebala ostati u nezanju, dok ne dođemo doma sa psom.

Kad smo kretali po njega uzeli smo iz dućana jednu kartonsku kutiju i jednu drvenu od voća, jer možda ćemo ga trebati staviti u nju. Iskreno, samo smo krenuli po njega, onak potpuno zbunjeni.

Vožnja do Gline je trajala stoljećima. Negdje na tom putu ja sam zaključila da će se zvati Fred. Kad sam ga vidjela onakvog malog na fotki... to je bio Fred. Onda smo se malo gubili po Glini i okolici dok napokon nismo našli pravu adresu.

Kuća, na samom ulasku ili izlasku iz sela na koji kilometar od Gline. Čim smo stali i pozvonili digla se graja desetaka pasa, jer vlasnik je uzgajivač, (ubite me, ako znam koji su, samo znam da su bili smeđe-bijeli i da su lajali).

Prošli smo kroz dvorište, koje ne bi baš prošlo čak ni moje labave standarde čistoće i ušli u veliku garažu, punu razne pseće hrane, kaca s hranom... iskreno nisam gledala. Iza jedne velike bačve skrivao se neki mali, mali preplašeni stvor. Uzgajivač je rekao da ga je morao odvojiti i da nije mogao ostati s drugim psima... dobro da smo odmah došli po njega.

Kleknula sam i pokušala ga dozvati, ali nije se dao. Onda sam ga primila za šapicu i pokušala privući, pa sam ga pokušala uspraviti, jer nekako mi se činilo da nemre stajat na nogama... Pa sam se uplašila da nekaj nije u redu s njim...

Na kraju sam ga uspjela podić na noge i zgrabiti kad mi je htio pobjeći i uzela sam ga u naručje. Bio je mali, mali prljavac i bojao se.

Stajala sam tako tamo u tom dvorištu sa malim psom u naručju i nisam si baš bila skroz svoja. Meni se to gadi. Pas piša, slini, liže, kaka (sere, za one koji ne vole tepanje), a ja ga sad držim u naručju. I ne smeta mi to sve. Da se razumijemo nije on u tom trenutku ni slinio, ni pišao, ni kakao.

Istarski goniči nisu slinavi psi.

Obavili smo generalije, saznali da se službeno zove Roki (o, majkomilaisvisvecibistrički!, mlađi potomak se zove Roko...), da ćemo rodovnicu dobiti poštom i to je bilo to. Dobro došao Fred.

Stavila sam kartonsku kutiju ispod nogu na prednje sjedalo, da ga mogu maziti kad se budemo vozili, jer sam negde u nekom primozgu imala pohranjenu informaciju da neki psi baš i ne vole vožnju i da ju povremeno teško podnose, a mi smo se morali voziti poprilično dugo. Stavila pesonju unutra i krenuli smo. Umirao je od straha. Još nismo prošli ni 100 metara i popiškio se od straha. Ok, prva stvar koju smo previdjeli, trebamo rolu papirnatih ručnika, ni dva kilometra nema do Gline, i uspio je i povraćati.

Ovo je jedina fotka iz auta. Bila sam toliko zbunjena i u šoku da nisam napravila ni jednu više. Ovo zeleno ujutar uha mu je zmazano od tetoviranja

Pasmater malu! Ok, prvi dućan, vlažne maramice za mene, rola papira za Freda i idemo.

Put do Zagreba je bio noćna mora bez kraja. Fredu je bilo zlo, slinio je, povratio sve kaj je mogao, ja nisam znala kak da mu pomognem, trpala sam oko njega papirnate ručnike da se ne uvalja i da ne gazi po svom tom neredu u kutiji. Mazila ga, pričala mu... Vidjela sam da mu je stvarno loše, a nikako stići do Buzina i do Pet centra, jer tek nam je tad sinulo, da nemamo hranu, da nemamo lajnu, ok ni zdjelice, ni ništa... Bez većine stvari smo mogli, ali bez hrane i vodilice...

Kad smo došli doma potomčad je različito reagirala na malog prljavca u drvenoj kutiji. Stariji je odmah nasrnuo na njega mazio ga, ljubio, nosio. Roko? Roko je nekako reagirao ko i ja, s laganom rezervom i nekako nesigurno. Prvo je sjeo na šank i samo ga gledao. Ali kad se jednom počeo zaljubljivat u njega, to je bilo to. Zauvijek. Mislim da nikome od nas nije bilo jasno i nije nam dolazilo do mozga da sad imamo psa. Bilo je malo rasprave oko toga da zašto se zove Fred, nitko nije imao bolji prijedlog, ja sam uporno stavljala veto na svako glupo ime, i na kraju je ostao Fred.

Ovo mu je nekoliko dana bio prvi krevet, dok nismo nabavili pravi. Kuhinjsku krpu je ukrao i ugurao s kukice u krevet

Podijelili smo rasporede šetanja i hranjenja i naš novi život je počeo.

Par dana dok mu nismo nabavili krevet spavao je na krpama u kutiji od voća. Nije se žalio, nije lajao i samo je njuškao. Bio je zaista mali, mali, bojao se lupkanja na semaforu, ali inače nije bio previše plašljiv. Kad mu je stigao krevet bio je jako, jako mali pas u jako, jako velikom krevetu.

Vrlo brzo se okružio svim raspoloživim cipelama i šlapama koje je mogao naći... I da... nasretniji je kad je cijeli kauč samo njegov

Da, moja zabrana da ne smije na kauč je šapom i šaptom pala.

Prvo je bio jako dobar i nije pišao po stanu, onda je znao tu i tamo napravit lokvu, uglavnom kad je bio uzbuđen zbog nečega. Digli smo sve tepihe u dnevnoj sobi, podovi mi nisu bili tak čisti ni kad je potomčad bila mala. Onda sam ja zaključila da ne mogu bez tepiha, jer da mi dnevna soba izgleda ko Glavni kolodvor pa smo vratili onaj za koji nam je najmanje žao i koji se lako čisti i možemo ga baciti ako jače nastrada.

Vratili smo jedan tepih.. baš je bilo bezveze

Moj se svijet preokrenuo. Fred me apsolutno izbacio iz svih ustaljenih ritmova. Morala sam se dizat ujutro. Odjednom je trčanje palo u drugi plan. Dani su mi se počeli vrtiti oko toga kad idem ili kad ne idem na šetnju s Fredom. Ponovno sam počela ispitivat kak je jeo, kak je kakao kak se ponaša... Počela sam pričat i davit ljude pričama ne samo o Fredu, nego i o drugim psima (mislim da još uvijek to radim). Imali smo i poneki prehrambeni feler, prvi proljev i hrpu govana ispred frižidera, jer je najdalje od kreveta, tužnog psa i rafale psovki.

Kad god bih ga htjela poslikati uspjevala sam samo uhvatiti rit...

Onda je došlo vrijeme da našu prinovu objavim familiji. Moja mama i moja sestra su tu bile posebno osjetljvi segment. Birala sam manje zlo od dva i prvo rekla sestri. Prvo se smijala, pa joj nije bilo jasno, pa se opet smijala, pa me zafrkavala, ali prošlo je relativno ok. Ona je bila ta koja je zapravo rekla mami da imam psa. Ok, prva opasnost je završila, ali nije još sve gotovo. Trebalo je ići nećakinji na rođendan. Fred ide s nama, ali nismo skroz sigurni hoće li me sestra uopće pustiti u dvorište. Rekoh, ok, idemo, pa ako nemremo nutra, budemo predali poklon, prošetali Fredonju i idemo doma. Na kraju je i to ispalo sasvim dobro i moja mlađa nećakinja se lagano "navukla" na Freda.

Prva ozbiljnija vožnja autom. Od Jaruna do Markuševca. Prošlo je začuđujuće dobro

I tako sad imamo Freda. Ne smije trčat još s nama, počeo je lajati i naravno da je zauzeo moju fotelju. U parku se svi dive kak je krasan, a ja sam ponosnija nego kad sam vodila djecu u parkić. Skupljam govanca, vadim trule kosti, crknute ptice i razmočeni kruh iz Fredovih usta, saugam dlake, iako se ne linja puno više od mene, i naravno da dobivam špotancije kad ostavim vrećicu s čisom ili kikirikijem na Fredu dostupnom mjestu.

Od tog prvog dana prošla su tri mjeseca. Fred više nije tak mali, ali je još uvijek mali pas.

I dalje se ne voli kupati i svako pranje je poseban projekt. Kad ga okupam onda se duri na mene neko vrijeme.

Misli da ak' se pokrije dekom preko glave ili ak' gurne glavu između jastuka da ga ne vidim

Da me prije pola godine netko pitao bih li iz pseće gubice vadila razmočeni kruh, trule kosti i crknute ptice, rekla bih mu da je lud i da ne dolazi u obzir. Kuća mi je puna dlaka, i saugam češće nego ikad. Podovi su i dalje čišći nego što su ikad bili.

Od kad je počeo lajati, zabavi nikad kraja.

Sad se već priviknuo...

Fred i ja volimo dugačke šetnje uz Savu i po savskim plažicama, po šumarcima i poljima, gdje on može naganjati ptice, njuškati za zecovima i tražiti divlje svinje. Pravi je gonič i lovac i kad naiđe na ptice ili nanjuši neki životinjski miris laje na drugačiji način stalno se vrti na tom mjestu dok ne dođem do njega i pohvalim ga i nagradim, tek tada možemo dalje.

Oprezno promatranje kako da digne patke, a da ne smoči noge, a njiškanje po plažicama je najdraža aktivnost

Još uvijek ne smije dugo trčati, pa i ne trčimo dugo, ali obožava trčati. Kad zaguli vuče ko Sivonja i ima svoj stav prema svemu, a posebno me voli čuvati dok kuham.

Nema makac...

Ponekad na moje opće čuđenje laje na sasvim nepoznate ljude iz samo njemu znanih razloga. Ja se uvijek čudim zašto to radi, jer nikad ne vidim da bi išta na tim ljudima bilo čudno ili neobično, čak ni ne obraćaju pozornost na njega. Ali on osjeti nešto što ja ne mogu i vjerujem mu.

Onak... Bogtenevidio pas! Pa nemrem te nositi po Sljemenu... Ili ipak mogu?

Kad se jako umori traži da ga nosim. Ne voli vodu, nikako nije od onih pasa koji bi se stalno kupali, ali ako je u pitanju naganjanje ptica, okupat će se, a onda će bit ljut jer je mokar i valjat će se u svakom grmlju i travi na koju naiđe.

Na ove tri fotke nije čudovište iz plitke Save, nego Fred koji se namočio i ide sve dublje u vodu, jer patke... A ja sam bila predaleko da usnimim bolji set fotki

Fred nije pas koji bi se utovario nekome u krilo i spavao. Tu i tamo se nasadi kraj nekoga, ali najradije bi se sam valjao po cijelom krevetu ili po kauču, nas dvoje na fotelji nikak... Ili on ili ja, ne jer ja ne bih htjela da mi se uvali u krilo nego kaj on neće.

Ovo je jedan od rijetkih trenutaka kad se naslonio na mene i da smo skupa na kauču...

Jutra su nam obično dosta stresna. Kad god idemo ujutro u šetnju prije posla obavezno dobijem pogled u stilu: "kaj ti misliš ozbiljno?" i svaki put se moramo natezati jer nikako da se pokrene.

Jedan od onih jutarnjih pogleda - A da me malo nosiš?

Uglavnom prdonja mali mi je skroz promijenio stvari u životu i ne mogu zamisliti život bez njega. Naučila sam u tri mjeseca više o psima nego što sam znala ikad. Čak sam naučila razlikovat lagota od pudle... A to je za mene zbilja napredak.

I tak... Fred je tu pomalo se učimo zajedničkom životu. Čekamo da doraste i da počne trčati... A onda... Gdje će nam onda biti kraj...

I da... Definitivno je kad hoće najfotogeničniji pas na svijetu.

P.S.

I dalje ne spava u mom krevetu.